1.Када је почела твоја љубав према одбојци и где?

Од малена сам волео одбојку и само за одбојку сам и знао. Мој отац је  тренирао и играо,па сам и ја одувек  желео да будем одбојкаш.  Тата би ме редовновно водио да гледам уживо утакмице, објашњавао ми је и причао о одбојци, тако да сам жељно чекао дан када ћу и сам почети да тренирам.

2.Ко је највише утицао на то да се бавиш одбојком,претпостављамо да је то отац…

Првенствено отац, јер је он велики заљубљеник у овај спорт.  А у време када сам почео да тренирам ( давне 2000.године), наша сениорска мушка репрезентација је забележила невероватан успех, освојили су златну медаљу на Олимпијским играма у Сиднеју.После тог успеха  појавило се  доста мојих другара који су почели да тренирају. Одбојка је тад почела да буде јако популарна широм Србије.

3.Како си се одлучио да постанеш одбојкашки тренер и ко је утицао на тебе да донесеш ту одлуку?

Никада нисам веровао да ћу се бавити трнерским послом. Моја жарка жеља је била да будем професионални одбојкаш, а да се после одбојкашке каријере посветим раду са децом, али у просвети, као наставник физичког васпитања. Због тога сам и уписао Факултет за спорт и физичко васпитање, али како су године пролазиле, све сам се више проналазио у тренерском послу. Захваљујући утицају свих тренера који су ме тренирали, а и знању које сам стекао на факултету, одлучио сам да прихватим позив Томислава Кукањца ( тада тренера кадетске и јуниорске мушке екипе „Црвене Звезде“). И тако сам почео да му помажем.

4.Како је изгледао твој прелазак са играчке на тренерску каријеру? Опиши нам размишљања, осећања, страхове,…

Баш ми је било тешко. Прво ми је било тешко да преломим  да из играчких патика пређем у тренерске. А када се то десило, нисам веровао да је дошао тај дан. Тренирао сам момке са којима сам тренирао некада, било је јако чудно. Морам да кажем да није било ни мало лако пребацити се са “играчког размишљања” на “тренерско”, али време је учинило своје…

5. Опиши нам своје студентске дане на ДИФ-у,како уопште изгледа бити студент на једном таквом факултету? Шта ти је било најтеже, а шта си највише волео? Да ли ти је било тешко да студираш и будеш тренер у једној професионалној екипи каква је Црвена Звезда? Како је изгледао један твој дан у таквој атмосфери?

Дани на факултету су били предивни, вратио бих се опет. У то време сам живео у студентском дому, тако да је тај период стварно неописив. Имао сам срећу да мојој генерацији предају најбољи професори из своје струке који су пар година после тога отишли у пензију. Много тога су нас научили, много знања и искуства пренели…били су то стварно предивни дани. А поред тога радио сам у најтрофејнијем клубу…имао сам много среће.  Дечак који има 22, 23 године је пролазио кроз неверевотна одбојкашка искуства, која није могао ни да сања.

Наравно, било је тешко све то уклопити. Учио сам ноћу, пропуштао  журке, изостајао са предавања због обавеза према клубу. Неизмерно сам захвалан и професорима, јер су увек имали разумевања па су ми излазили у сусрет да надокнадим предавања или вежбе. Међутим, када бих дошао на испит, ипитивали би ме више, детаљније и увек би ме питали нешто у вези практичне примене, да им опишем како  ми то радимо у клубу.

6.Живео си у студентском дому,можеш ли нам рећи како је то изгледало? Да ли су студентски домови у Србји задовољавајући и шта би ти променио да имаш прилику?

Живео сам у студентском дому “Кошутњак“.  Скоро сам га напустио и још не верујем како су године тамо брзо прошле. Толико пријатеља, прослава, весеља, љубави…ех, то треба доживети. Дом Вас научи да будете толерантнији, флексибилнији, да разумете друге али и да организујете себи живот у било каквим околностима. Опет понављам, увек бих се вратио у студентске дане,а то укључује и студентски дом.

7.Дуго си радио у Звезди, опиши нам мало како је изгледао тај рад од тренутка кад си почео. Кроз шта све пролазе младе тренери док не стигну до сениорске екипе? Како је бити помоћни тренер у једној таквој екипи? Шта ти је била мотивација да сваки дан идеш два пута дневно на тренинг? Које су предности а које мане таквог начина зивота? И шта би променио да можеш да вратиш време?

Рад у „Звезди“ је био изванредна ствар за мене, поготово у то време када сам почињао да се бавим тренеским послом. Кроз рад сам учио од многих, квалитетних тренера,који су уједно били и људи за пример. Почевши од Томислава Кукањца, преко Ратка Павличевића, Ласла Лукача, Александра Кочоског,  Душка Николића, Александра Бошковића, Мирјане Мире Мусулин, Љубомира Галогаже, Милана Гршића, великог  Банета Ковачевића, чувеног  Саленцета ( Александар Цветковић).  Сви они  су ми давали посебан мотив за рад. Свако је тражио нешто другачије од мене, учио ме раличитим стварима. Никада ми није било тешко да и по цео дан проведем у сали. Радили смо са разним узрастима, и сваки тренинг би се разликовао од оног предходног. Првенствено, ја бих био другачији сваки пут, бољи, искуснији. И тај лични напредак ми је већ сам по себи био довољан мотив за одлазак на „посао“.

Имао сам и много среће да будем део те приче и да ми се све коцкице склопе да будем у друштву таквих тренера. Верујем да би сваки млади тренер дао све да буде у тој позицији у којој сам ја био. Свестан тога, нисам је испуштао, трудио сам се,радио и, надам се, научио бар делић онога што су ми сви ти тренери несебично преносили.

Доста рано сам ушао у “озбиљан” свет одбојке, па многе ствари тада нисам разумео. Али зато их се сада присећам, решавам и покушавам да нађем разлоге зашто смо тако тренирали, играли, организовали састанке… Био сам млад и стидљив да питам и већ тада разјасним себи ствари које су ме збуњивале. Ето, то бих једино променио када бих могао да вратим време.

8.Где сматраш да си највише научио о одбојци, од кога?

Баш тешко питање…Мислим да сам од сваког  тренера“покупио” нешто,јер сваки тренер има оно по чему је карактеристичан . Не бих посебно да издвајам. Могу само да кажем да кад год сам помислио како сам доста тога научио, убрзо бих схватио  да је то само делић целог мозаика. И то је још једна ствар којом су ме сви они научили, а то је да увек има још,  и да добар тренер никад не престаје да учи

9.Шта би саветовао млађима од тебе, који тек крећу овим путем?

Да се не оптерећују превише тиме што су млади. Да слободно питају, траже одговоре и разлоге зашто се нешто десило и шта је довело до тог резултата.  Да не имитирају тренере, већ да буду своји и да граде своје тренерско име и своје тренерске вештине…биће им тешко, али у томе и јесте драж сваког посла,па и овог нашег.

10.Како си се одлучио да напустиш  „Звезду“ и дођеш у „Раднички“?

Има ту много разлога због којих сам напустио „Звезду“,  а још више оних због којих сам дошао у „Раднички“. У „Звезди“ ми је било супер,  сјајне генерације су биле око мене, дивни људи у стручном штабу који су ми данас пријатељи. Али, осетио сам да је време да идем, да пробам нешто ново, да задам себи веће задатке и изазове.

„Раднички“ је друга прича.  Дошао сам због великих пријатеља, Николе Биберовића И Ивана Миленковића. Имамо исте идеје, како  животне тако и одбојкашке. Верујем да ћемо остварити оно због чега смо се овде састали, и да ћемо овом клубу вратити оно шта му припада. А то су младе и перспективне селекције, уз први тим који је у самом врху српске одбојке.

Многи људи нису веровали да сам прешао у „Раднички“, мислили су да сам луд, јер ипак је „Звезда“ велико име. Али, за сада, цела та прича иде у добром смеру, сваки дан све више напредујемо, све нас је више (и деце и тренера),  сваким даном смо успешнији…И верујем да ћемо тако и наставити.

11.Да ти имаш свој клуб,на чему би највише инсистирао као руководилац?

Како би то било дивно (ха ха ха)! Шалу на страну, инсистирао бих на квалитетном раду школица одбојке и млађих категорија. На правилном одабиру селекције. Тај процес је дуг и тежак, јер се квалитет  не стиче преко ноћи. Као руководилац бих имао пуно разумевања и много стрпљења.

12.Које су твоје амбиције из ове перспективе?

Да едукујем децу да пре свега буду спортски васпитана, што значи да буду дисциплинована, здрава ментално и физички, и, наравно, да једног дана буду добри одбојкаши.  Резултат ми тренутно није на првом месту,али тамо где има доброг рада, кад-тад дођу и добри рзултати.

13.Ста мислиш о нашој репрезентацији, и да ли би некада волео да постанеш део стручног штаба?

Мислим да тренутно имамо најбољу репрезентацију на свету и да смо  доминантни на сваком такмичењу. А наравно да бих волео да будем део таквог тима! Искрено се надам да ће се једног дана направити место и за моју маленкост на клупи наше репрезентације.

14.Да ли имаш неки узор међу тенерима са светске сцене?

Зоран Терзић дефинитивно,  предиван човек и стручњак.

15.Да ли имаш неки хоби и који?

Редовно пратим Енглеску Премиер лигу, то је један од главних хобија.

16.Да ли сматраш да је образовање пресудно кад је један тренер у питању,или је пракса важнија?

Битна је и теорија и пракса. Дефинитивно, пракса увек мора да буде у првом плану, а теорија увек прати праксу и пружа потпору за даље развијање исте. Не можеш да напредујеш практично ако ниси упознат са теоријом. То је моја филозофија.

17.Зашто би неком детету препоручио ОК „Раднички Београд“?

Зато што ће добити третман као ни у једном другом клубу, детаљан и стручан рад, педагошки приступ и гарантовани напредак како у одбојкашкој игри тако и у физичком развоју.