Јучерашњи скуп, у Музеју Југославије, био је посвећен стогодишњици постојања СД Раднички. У оквиру СД Раднички наш клуб је добио златну значку за изузетан допринос развоју спорта. Мало више о овом признању испричала нам је Душанка Биберовић, која је тренутно капитен сениорске екипе, али и члан управе клуба: „Заслужено признање. Ово је један од клубова са традицијом, успесима који су се низали, а мисија тренутне управе је да наставе да се нижу. Кроз квалитетан рад, пре свега са млађим категоријама, а онда и са сениорском екипом. Бити део овако великог спортског друштва је привилегија. То носи са собом додатну одговорност, да се раду у клубу приступи озбиљно и професионално. Имамо велику подршку људи који имају пуно искуства у вођењу спортских клубова, и уз њихово познавање пословања, а наше познавање одбојке и одбојкашке публике, постижемо жељене резултате“.
Тема јучерашње прославе била је представљање трофејне генерације ОК „Раднички“. Поред наше сениорске екипе, представљена је и сениорска екипа која је 1988.године освојила златну медаљу првенства Југославије. Уз ову медаљу иде и прича о ономе шта јој је предходило…
Те 1988. много тога је било против њих. Смена генерација оставила је тек две-три искусне играчице у екипи. Из неких, са ове дистанце, сада већ апсолутно небитних разлога, биле су „избачене“ из хале спортова на Новом Београду, и своје утакмице су играле у Лазаревцу, као да им је тамо домаћи терен. Против себе су имале, тадашњу елиту југословенске одбојке: Црвену Звезду, Палому Браник из Словеније, и наравно, неприкосновену Младост из Загреба. Загрепчанке су биле права, практично једина професионална екипа са изузетним условима за тренинге и такмичење. Лидер у првенству, апсолутни фаворит у play-оff-у чији су домаћини били. Толико су били сигурни у себе и у победу, да су одштампали промо мајице и дресове којима су прослављали нову титулу Младости. Све је било спремно, сви су чекали велику фешту, сви, сем њих-девојака са Крста. Сензационалном победом против Младости, у сред Загреба, освојиле су титулу првакиња Југославије те 1988.године. Било је и пре и после победа и титула, можда и значајнијих, али ова је била „најслађа“…
„Ову причу сам чула и пре, и увек сам се дивила екипама које успеју да надмаше себе и своје могућности. Међутим, када сам јуче упознала све ове, сада већ госпође, бивше одбојкашице, било ми је јасно на који начин су победиле тада. Њихова енергија је и сада невероватна, оне се и даље друже, прате једна другу кроз живот, бодре се и чувају. Брину једна од другој, оне су породица. Када једна екипа постане породица, збије своје редове кад је најтеже, када свака јединка из екипе игра и бори се за ову другу, резултат не може да изостане. Мислим да су млађе девојке јуче имале прилику да виде суштину спорта и спортског успеха – да стекнеш људе за цео живот, и да једног дана будеш пример млађима, јер то је суштина спорта заправо. Данашње генерације мисле да је најважнија опрема коју имаш, услови за тренинг, баве се споредним стварима које су наизглед најважније за успех, а заправо нису. Јуче смо добиле лекцију која је злата вредна“, искоментарисала је Душанка причу о освајању 1988. године.
На питање каква је била организација стогодишњице СД Раднички, Душанка нам је рекла: „Било је фантастично. Пре свега место на коме је организован пријем говори о важности СД Раднички, за спорт и ову државу. Имати своју поставку, у оваквом музеју, стварно је почаст.“
Поставка у Музеју Југославије на тему стогодишњице СД Раднички је отворена за све који желе да се упознају са историјом нашег спортског друштва.