Ових дана смо имали прилике да разговарамо са Зорицом Лазић, новим тренером у редовима нашег клуба, али и те како познату одбојкашком свету по свом раду и залагању кад је одбојка у питању.
Рођена је 2. октобра 1969. Место рођења је Обреновац. После каратеа и рукомета, са 14 година почела је да игра одбојку. „У данашње време то је касно, деца почињу да тренирају већ од 7-8 година.“
Први клуб: ТЕНТ, Обреновац

Са тренерским послом почела је још са 18 година, уз Сашу Ћерана који је у то време био један од само неколико најбојих тренера млађих категорија у тадашњој Југославији. „Много сам научила од њега пре него што сам наставила свој одбојкашки пут.“

Клубови у којма је радила: Звезда, Поштар, Визура, Динамо, ТЕНТ, Раднички, Црњански, и ево сад опет Раднички Београд.

Најлепша одбојкашка искуства:“Најлепша искуства су што сам имала среће да живим, учим, дружим се са тренерима као што су Трпко, Дарко Лукач, Љуба, Бане, Терза, браћа Нешић, браћа Јанковић и многи други. Дефинитивно су људи оно што највише вреди свуда, па и у одбојци.“

Какав је утисак на тебе оставила репрезентација? Који су твоји највећи успеси? И шта кажеш на коментаре да си строг тренер? 🙂
„Репрезентација има посебно место у мом срцу и изазива посебне емоције. Али први успеси су везани за Звезду. Са репрезентацијом је увек било непоновљиво, мада сам ја била тренер у репрезентацији у тешка времена, кад се тек почињало на европској и светској сцени. Кад није било ни услова ни опреме ни слуха од стране Савеза. Резултати су показали да се више мора улагати, па се то касније и чинило. Што се коментара тиче, мислим да сам више захтевна и упорна, прецизна у правилима, а онда доследна у придржавању истих. То је дисциплина тела и духа. Не може једно без другог.“

Које су твоје предности као тренера, а које мане?
„Предности као тренера су свакако искуство, уз помоћ којег успевам да идем неким пречицама до циља. Сад могу да видим неке ствари и са краја а не само са почетка. А мане су то што сам женско (кроз осмех). Шалим се мало, али наша деца не воле баш ауторитете, па још ако није неки млади момак, лепог изгледа, дуго им треба да спусте гард и прихвате те.“

Направи поређење клубова и деце некада и сад…
„Пре је било више ентузијазма у клубовима, помоћи са више страна. Пуно одбојкашких центара се угасило. Да би клуб преживео ради се на масовности, а мало на квалитету. Искусни тренери су веровали у значај рада са млађима, данашње тренере не интересују кинци, одмах би са сениорима па у иностранство. Што се деце тиче, она су мање-више слична. Сада се изгубио појам селекције, најбољих 12-14 у групи су вукли једни друге у квалитетном и преданом раду. Данас су групе од 20, често изостају, разапети су између језика, гитаре, глуме. Нису фокусирана, нису стрпљва, мање су упорна.“

Бавила си се и судијским послом, зашто је тренерски победио на крају?
Што се тиче суђења, то је био леп и дуг период и остаје пуно лепих успомена. Одлука Савеза да се не могу имати две лиценце натерала је многе да се одлуче за нешто. Мени лично, посао судије није прави посао, више хоби. Зато сам се и одлучила за посао тренера.“

Да ли сматраш да је довољан таленат да би се дошло до успеха?
Таленат није довољан. Потребно је бити вредан и упоран, уз дозу интелигенције. Треба имати и осећаја за надигравање, бити дете у души.“

Шта је то што говориш играчицама када их бодриш да буду боље?
Говорим им да има толико лепших места на којима би могле бити у овом тренутку. Али да ако су изабрале да буду ту и сад да онда треба да дају свј максимум јер се то никад неће поновити. А ако не дају све од себе, онда ће то бити само још једно ружно искуство. Само заједно га можемо учинити лепшим!“